 |
| Photograph by Marketa Kalvachova |
Čupavi Konji na Islandu
„Kad se te noći vratih kući, sedoh da prepišem početak putopisa sa Islanda, koji čitalac, eto, sad čita. Island je daleko, veliko, ostrvo, veliko kao Bugarska, na putu u polarne predele, a najdocnije naseljeno od svih evropskih zemalja. Kažu da su antički Grci znali o tom ostrvu samo mornarske bajke. Mislili su da tamo počinje neki nepoznati svet, gde žive neka čudna ljudska bića: Hyperborejci. Rimljani su mislili da je tamo kraj sveta i zvali su ga, kažu: Thule ultima.Thule, na kraju. Sad je to najmodernija država, među severnim zemljama duž Okeana". /str. 47/
„Idućeg dana, pred veče, odlazim, opet, da tučem loptu, na isti teren tenisera u Rimu, ali ni matere, kao pečene ciglje, ni ćerke, lepe, kao kip Diane, nema. Taddeo mi kaže, da su otišle na utakmicu tenisera, u Fiorenzu, varoš koju toliko volim. Ja onda sedim sa trenerom, sa Taddeom, a posle mi prilazi kolega Bugarin, koji izgleda umoran, i brižan. Ni on ne zna šta ga čeka, kad Italija bude bila u ratu, kroz koji dan, ili kroz dve-tri nedelje dana. On seda do mene i traži, da mu se donese kafa. /.../
Zatim mi pokazuje jednu lepu ženu, koja igra, pa mi kaže da je to njegova poznanica, iz detinjstva. Nju čeka. Ja onda posmatram mladu Bugarku, koja tuče loptu, kao da je rudar iz Pirin-planine, a odskače sa zemlje, kao da igra teškoto". /str. 49/50/
„Tek kad se vrata, iza mojih leđa, počeše, tiho, da otvaraju, osvrnuh se, skoro uplašeno. Video sam domaćicu, u vratima, kako zastaje, i kako me gleda. Bila je, kao ranjena Amazona, podigla iznad glave jednu ruku. Smešila se. A bila je obukla bugarsku, narodnu, nošnju. Htela je da mi pokaže bugarsku narodnu nošnju". /str. 56/
Spitsbergen i Levanjevski
„Veseli moji dani u Rimu, nisu trajali dugo. Sedim, prekodan, kod svog stola, u svojoj kancelariji, u palati Borghese, telefon zvrji, a kad izađem, trčkaram, poslom, po Rimu, kao što mravi, i buve, trčkaraju. Rat je na pragu. Samo kad imam posla u Neapolju, svane mi, jer mogu da odem, na dan, dva, u planine, u sneg, u smuku. Odlazim u jedan mali hotel u mesto Roccaraso (koje je docnije, u ratu, pretvoreno u ruševinu)". /str. 57/
„Ja sam omiljen u tom drušvu. Prvo, zato, što je stranac u Neapolju omiljen, u prolazu, a drugo i zato, što imam nekoliko hiljada amerikanskih cigareta, kojih više nema u Neapolju. Osim toga, taj svet oseća da ga ja volim, da Neapolj volim, iskreno, zbog velike inteligencije, koju Neapolitanci imaju, kao i lepotu. A još više ih volim zbog njihove melanholije, koja je na dnu svakog Neapolitanca, i Neapolitanke. Kažu: Ako ima leka, zašto brineš? Ako nema, zašto brineš?" /str. 58/
"To da su Spitsberška ostrva, donedavna, bila nepoznata, da se o njima mislilo da leže u carstvu večnog leda, a da sad znamo da na njima ima i sitnog cveća, bilo je tu ženu razveselilo". /str. 66/
„Zapazio sam, kažem, da razgovor o cveću i smrti, idu zajedno. Neapolitanka mi onda začuđeno kaže, da nikad nije videla rascvetanu šljivu. Kad pričam toj, trudnoj, gospi, o svom izletu na Spitsbergen, ja zastupam mišljenje, da tamo, u carstvu večnog leda, smrt mora biti, kao neki veličanstven san. A ne priviđenje pacova i miševa, kao kad čovek umire na bolesničkoj postelji". /str. 72/
„Ja sam već tada verovao, da pored golfske struje u moru, iz Amerike, mora postojati i jedna struja vazduha, kao i ona koja je brodove iz Sibira, zarobljene u ledu, nosila, prema Greenlandu. Pa sam trudnoj gospi pričao, da sam uveren, da će tuda leteti, po tim strujama, ubuduće aeroplani. Ona to ne shvata". /str. 75/
„Dok tako, skoro zaspao, čitam ono, što sam pre tri godine pisao o belim medvedima na Spitsbergenu, sa čuđenjem čitam i ovo, što sam, tada, (1937) zapisao i štampao: 'I danas se sprema, oko Spitsbergena, jedna potmula borba. Sovjetska Republika, Engleska, Nemačka, sukobljavaju se tamo i, možda, pripremaju i rat?' A u takozvanom Zalivu krsta, zapisao sam ovo: 'Ja sam taj utisak imao više puta, na Spitsbergenu, da se i tamo gore sprema strašna tragedija budućeg rata' ". /str. 76/7/
Miloš Crnjanski
